Štivo po izboru Seamana Teinza
UČ pet lekcija iz intelektualne emancipacije Jacques Rancière LEKCIJA I: Intelektualna avantura Godine 1818. predava francuske književnosti na univerzitetu u Luvenu, Joseph Jacotot doživeo je intelektualnu avanturu. Duga i intenzivna karijera trebalo je da ga učini imunim na iznenađenja: proslavio je svoj devetnaesti rođendan 1789. godine. U to vreme, predavao je retoriku u Dižonu i pripremao se za karijeru pravnika. Godine 1792. služio je vojsku u artiljeriji Republikanske vojske. Tada je pod Konventom uspešno radio kao instruktor na odeljenju za barut, kao sekretar u ministarstvu za rat, i kao zamenik direktora Politehni ke kole. Po povratku u Di on, predavao je analizu, ideologiju, klasi ne jezike, istu matematiku, transcedentalnu matematiku i prava. U martu 1815. godine je unapre en, uprkos svom protivljenju, a zahvaljuju i po tovanju koje je imao kod svojih zemljaka. Povratak Bourbon-a na vlast prisilio ga je na egzil, i zahvaljuju i velikodu nosti holandskog kralja dobio je profesuru sa polovinom plate. Jacotot je bio upoznat sa zakonima o gostoprimstvu i ra unao je na na miran period u Luvenu. Stvari su se odvijale druga ijim tokom. Studenti su izrazito cenili njegova nenametljiva predavanja. Me u onima koji su eleli da napreduju uz Jacotot-a bio je veliki broj studenata koji nisu govorili francuski jezik; a ni Joseph Jacotot nije govorio flamanski. Dakle, nije bilo jezika na kojem bi Jacotot mogao da predaje ono to su u enici od njega tra ili. Opet, eleo je da odgovori njihovim o ekivanjima. Da bi to i uspelo, moralo je da se uspostavi minimalno zajedni ko mesto izme u Jacotot-a i studenata. U to vreme je u Briselu objavljeno dvojezi no izdanje Telemaque-a . Zajedni ko mesto je prona eno, i Telemaque je prona ao svoje mesto u ivotu Jacotot-a. On je knjigu prosledio studentima i uz pomo tuma a zatra io od njih da u e francuski tekst uz pomo prevoda. Kada su se probili kroz prvu polovinu knjige, zatra io je da iznova ponavljaju to to su nau ili i rekao im da sli no ine i sa ostatkom knjige, sve dok je ne nau e tako da mogu da je recituju. To je bilo sre no re enje, ali u manjem obimu i filozofski eksperiment u stilu sli nih eksperimenata izvo enih u doba prosvetiteljstva. Joseph Jacotot je 1818. ostao ovek prethodnog veka. Ali eksperiment je prevazi ao njegova o ekivanja. Pitao je studente, koji su su se na osnovu uputstava pripremili da pi u na francuskom, ta misle o onome to su pro itali: O ekivao je zastra uju e varvarizme, ili potpunu nemogu nost rada. Kako bi ti mladi ljudi, li eni obja njenja razumeli i re ili jezi ke pote ko e njima potpuno nepoznatog jezika? Bez obzira! Morao je da sazna kuda ih je odveo pravac koji se slu ajno otvorio, i koji su rezultati tog o ajni kog empirizma. Kako je samo bio iznena en kada je saznao da su studenti, prepu teni sami sebi, u inili taj veliki korak podjednako dobro kao to bi to u inili i mnogi Francuzi. Da li je elja bila to to je neophodno za injenje? Da li to zna i da su svi ljudi zaista sposobni da razumeju ono to su drugi u inili ili razumeli? To je bila revolucija koju je ovaj slu ajni eksperiment pokrenuo u Jacotot-ovoj glavi. Do tada, on je verovao u ono u ta svi savesni profesori veruju: da je najva niji posao profesora da prenese svoje znanje studentima, kao i da ih, korak po korak, dovede do sopstvenog nivoa stru nosti. Poput svih savesnih profesora, znao je da predavanje nikako nije samo pretrpavanje studenata znanjem koje moraju da ponavljaju poput papagaja, ve je podjednako dobro znao da studenti moraju da izbegnu zamr ene stranputice, gde umovi, jo uvek nesposobni da razlu e klju no od sporednog, principe od posledica, mogu da se izgube. Ukratko, osnovna funkcija predava a bila je da objasni: razlo i u enje na sitne elemente, i da ponovo spoji, pomiri jednostavnost u principijelnosti sa injeni nom jednostavno u koja karakteri e mlade i neuke umove. Podu avati, zna ilo je: prenositi znanje i simultano formirati umove, tako to ih vodite, usmeravate po ustaljenom, progresivnom redu, od najjednostavijeg ka najkomplikovanijem. Razumnim prisvajanjem znanja, i formiranjem suda i ukusa, student je, dakle, bio podignut na onoliko visok nivo koliko je njegovo dru tveno odredi te zahtevalo, i na taj na in je bio pripreman za mogu nost upotrebe znanja shodno svom odredi tu: da predaje, zastupa, vlada pismenom elitom; da pronalazi, dizajnira, da pravi instrumente i ma ine za novu avangardu koja e, nadamo se, ovog puta do i iz elite obi nog naroda; a umovi nadareni posebnom genijalno u, pripremani su za nova otkri a u svojim nau nim karijerama. Bez sumnje, procedure ovih ljudi od nauke znatno bi se odvojile od razumnog reda pedagoga. Ali ovo nije bio argument za raspravu protiv tog reda. Upravo suprotno, prvo se mora posti i solidan i metodi an temelj pre nego pojedina ni geniji uhvate polet. Post hoc, ergo propter hoc. Tako svi savesni profesori sagledavaju stvari. Tako je i Joseph Jacotot u svom tridesetogodi njem radu razmi ljao i postupao. Ali sada, sasvim slu ajno, zrnce peska se zavuklo u ma inu. On nije dao svojim “u enicima” upute o bazi nim elementima jezika. Nije im objasnio ni pravopis ni konjugacije. U enici su sami tra ili francuske re i koje bi korespondirale sa re ima koje su znali, i razloge za 4 njihove gramati ke zavr etke. Oni su sami nau ili da spoje, preokrenu, francuske re enice: re enice iji su pravopis i gramatika postajali sve ta niji i precizniji kako su odmicali kroz knjigu; ali, iznad svega, to su bile re enice pisaca, ne dece kolskog uzrasta. Da li su stoga obja njenja profesora nepotrebni vi ak? Ili, ako nisu, kome su, i za to ona potrebna? (nastavak slijedi)
